Ako samo činjenice uzmemo u obzir, možemo reći da se Segedinska katedrala obnovila od skoro 2,1 milijardi forinti u okviru domaćeg razvojnog programa u saradnji sa Evropskom unijom. Između ostalog, izgrađen je multifunkcionalni izložbeni prostor, a odajama ispod nivoa zemlje tokom obnavljanja, dograđeni su informacijski pult, bife za hodočasnike, art šop i knjižara. Delom se promenio i liturgijski prostor. U poprečne brodove je dodano nekoliko redova novih klupa, i poboljšana je akustika dvorane. Također se otvaraju za javnost zapadni, i Dimitrijev toranj. Međutim, ovde se radi o mnogo višem. Katedrala i glavni trg, ova jedinstvena mešavina piazze mediteranskih gradova i odmerena severnjačka ciglena arhitektura su prava topionica ljudi i zajednice. Po svojoj istoriji one simbolizuju centar novog početka. Katedrala je istovremeno i eparhijska prestonica, crkva, odredište hodočasnika, sveta odaja, ekskluzivno konferencijsko i koncertno mesto, dom Open Air Festivala, prostran i pravi magnet za publiku.Opširnije

Prva pošta koju dobijam u svojoj novoj je pravu razglednica. A na njoj: Segedin. Razglednica je fokusirana, naravno, na katedralu i glavni trg. Sve ostale atrakcije grada; most u centru, univerzitet, banja su nazočni malom, na ivici karte. Ako se govori o Segedinu, prvo što svakom pada na pamet su katedrala i Open Air Festival.Ja sam na jednom od najtoplijih letnjih dana kao turista stigao u grad, u kojem je daleko najveći broj sunčanih sati u danu. U sparnoj toploti prija tiha studen katedrale. Ali ne ježim se samo zbog velike razlike u temperaturi. Odmah me dotakne monumentalnost i “duhu mesta”. Instinktivno utihnem, posmatram, pokušavam da upijem prostor. Nas “turistički vodič”, – o boljem ne bismo mogli ni sanjati – Vanca Laslo dobitnik nagrade Ibl za arhitekturu, govori pregršt zanimljivih informacija o konceptu obnove i rekonstrukcije katedrale. Ove reči nisu samo njegove reči, nego i reči Žolta Gintera njegovog saradnika i kolege, koji je isto nagrađen Iblovim ordenom za arhitekturu, kao i reči Kataline Čilag.Rekao je: Snažan namera nam je bila da istaknemo lepotu katedrale na osnovu njenog celokupnog koncepta, i učiniti dostupnim njene vrednosti svima, kako bi stvorili ozbiljnu turističku destinaciju. Istovremeno smo hteli ojačati i njene društvene funkcije, u kojima su crkva i njeni kulturalni prostori mesta susreta, razgovora, bilo verskih ili drugih zajednica. Temeljno smo proučili unutrašnjost katedrale, njenu dekoraciju, simbolizam i prateće prostorije. Pre svega, pokušali smo da pojasnimo odnos izgleda između originalne građevine, i one u koju je do danas izrasla. Sa jedne strane, tokom faze planiranja, izgled joj je vraćen u prvobitno stanje, a sa druge strane, u okviru promena smo po današnjim standardima i saznanjima tumačili njenu celinu.

Čuli smo mnogo zanimljivih informacija o preobraženju liturgijskog prostora; o baldahinu koji je specijalnom tehnikom, tokom više nedelja mukotrpnog rada, dobio svoje novo mesto; o nedavno obnovljenim vitražima majstora Mikše Rota i Želer Imrea; o reinstaliranju relikvije Svetog Gerharda; o novim klupama; o obnovljenoj ispovedaonici; kao i o značaju i simbolici svih ovih stvari. Tokom razgovora smo stigli do istočne kapele koja je sada pretvorena u krstiteljsku kapelu. U jednostavnom i bezgranično otvorenom prostoru Vanca Laslo, nakon prelepe krstionice, nam sada pokazuje nove klupe, i objašnjava zašto su ove klupe baš ovako dizajnirane. Objašnjenje je jedinstveno: da bi deca nakon mise jednostavno mogla spakovati svoje igračke. Na kraju asociram na onu staru “Slobodno je gaziti travu”, i ovaj momenat pokušavam zauvek utisnuti u svoja sećanja.

Onda smo krenuli prema kriptama, i kao što sam saznao, one su jedne od glavnih atrakcija turističkog razvoja katedrale. Kripte u kojima su bile smeštene urne, ukrasne grobnice, jedna kapela i jedan nedostojan transformator, kripte koje su već služile za skladištenje stvari, zbog svojeg “nelogičnog” tlocrta, sada su preobražene i preporođene. Prostor se otvorio, udišemo osećaj oslobode. Već vidim interaktivnu izložbu koja predstavlja katedralu i glavni trg, izložbu trezorskih crkvenih dobara, turiste, hodočasnike, poslovne ljude koji dolaze na konferencije, mlade koji stižu na koncerte, studenta koji u kafeteriji uz kafu prelistava svoje beleške, decu na ekskurziji, filmofila, koji uzbuđeno čeka projekciju filma, radoznalog stranca, i što više marketinškog profesionalca koji traži ekskluzivno mesto za neki događaj. Moderni, čisti, prostrani, jednostavni, transparentni, funkcionalni ali ipak vrlo uzbudljivi i sveti, sakralni prostor u kome zajedno sa sećanjima mrtvih koegzistiraju i živi. Ovo je zanimljiv izlet u stare vekove.

Iz “podruma” idemo u “potkrovlje”. Uprkos temperaturama oko 40 stepeni Celzijusa nije bilo pitanje dali ćemo se popeti sve do vrha zapadnog tornja. Panoramu, naravno, ne možemo propustiti, a usput posmatramo život koji nanovo živahno počinje na svakom spratu, kroz kojeg prolazimo. U novoprojektovanim malim sobicama, u ovim “topionicama ljudi i zajednica” se održavaju individualne radionice, studijski razgovori i spremaju se nastavni prostori. Idejama nema granica, najvažnije je da ove prostorije ne stoje prazno. Ove posebne sobice su akustično i hermetički “zaključane”, kako bi se osigurao rad onih koji u njima borave, a daju mir i tišinu onima koji u njima samo mirno razmišljaju o velikim stvarima života. U tornju se možemo popeti sve do balkona vidikovca koji je izgrađen oko tornja, a put nas vodi spiralnim stepenicama koje prolaze kroz zvonik. Inače, u istočnom tornju je izgrađen lift, koji omogućuje poset ovog divnog mesta i nepokretnim osobama.

Prilikom silaska iz tornja, pre nego što pogledamo Dimitrijev toranj i pozornicu Open Aira, još jednom na minut zastajemo u katedrali, da se malo odmorimo, saberemo, posmatramo i divimo.

Napolju je toplota i dalje neizdržljiva, a mi se penjemo željeznim stepenicam Dimitrijevog tornja. U međuvremenu, takođe saznajem od Lasla Vance da je kula jedan od iznimnih spomenika srednjovekovne arhitekture. Svojim retkim vrednostima je jedinstveni predstavnik ravničarske srednjovekovne arhitekture. Tokom renoviranja radovi su izvedeni u skladu sa zamislima Bele Rajha, koji je u 30-tim godinama konstruisao konačnu strukturu tornja. Toranj je, oponašajući srednjevekovnu tradiciju, služio i kao krstionica, kojoj je sada vraćena svoja originalna karakteristika, i u okviru čega su u potpunosti obnovljene impresivne freske Vilmoša Abe-Novaka u liturgijskom prostoru. Na prvom spratu se nalazi interaktivni izložbeni prostor. Ovde je restaurirana i ograda od kovanog gvožđa, poznata kao “Kapija života”. Takođe saznajem da su pločnici ispod arkada na glavnom trgu takođe obnovljeni, i da se ovaj deo Nacionalnog Panteona pokušava zaštititi od mnoštva golubova, koji iznad njih traže prenoćište.

Odavde nam put vodi do Open Air pozornice koj a je već decenijama nerazdvojni deo katedrale i glavnog trga. Istina, ova nerazdeljivost je značila da je pozornica bila postavljena ispred glavne fasada katedrale, tako da je glavni ulaz praktično bio neupotrebljiv. Proces obnove je naravno pokušao promeniti i način iskorišćavanja mesta na trgu. Celo pozorište i kulise su uzele veliki preokret i prešle u zagrljaj univerzitetskih zgrada, vizavi ulaza katedrale, i dobile potpuno novo gledalište i novo opremljenu rotacijonu binu. Štoviše obnovljeno je osvetljenje i ozvučenje, kao i garderobe glumaca. Ova nova rešenja su doprinela potpuno novom vizuelnom obogaćenju Open Air Festivala. Kolektivna obnova ova dva simbola grada samo pojačavaju ideju da se ovde nalazi glavna scena varoškog života.

Nakon nekoliko sati lutanja i posmatranja istorije prošlosti i sadašnjosti, sada već u klimatizovanoj dnevnoj sobi razmišljam o moru informacija koje sam čuo. Pitam se šta je potrebno da ovo divno mesto premaši definicije arhitekture i istorije umetnosti i da ne bude više “samo” katedrala? Gde je ta granica kada jedna građevina postaje dom? Kako i zašto imam osećaj da je “slobodno gaziti travu”? Zašto tražim tu dečiju uspomenu kada nam bosi tabani prvi put uranjaju u rosnu trava i preživljavamo nešto zaista elementarno, neko davno primarno iskustvo…?

Onda se setim jednog filma (Keeping the Faith). Američkog, romantičnog. Po svojem slobodnom tumačenju, mislim da sam objašnjenja na svoja pitanja nekako našao u njemu.
“Kažu da je Bog oduvek računao na to da će stranci biti ljubazni jedni prema drugima. Ovo je glavna poruka ovog trga: da se brinemo jedni o drugima, da postanemo bolja zajednica. I o tome da imamo vere jedni u druge. … Da smo i mi deo nešto mnogo većeg i da gradimo snažne veze jedni sa drugima. I kada dođemo na ovaj trg sa prijateljima, članovima porodice ili tokom razgovora sa strancima i svojim voljenima na ovom divnom mestu, možemo osetiti te snažne niti koje nas međusobno vezuju. I tada se ispostavi da dobro funkcijoniramo kao zajednica.”

Malo je stvari danas koje su vrednije od ovoga. Tako da dođite na trg i u katedralu! Uživajte njihove darove. Pričajte o njima, diskutujte o njima, otkrijte njihovu lepotu. Molite se, smejte se, plačite, meditirajte u katedrali. I tako će ona postati pravi “dom”.